Раковић: Ћирилица је стуб српског јединства и слободе, латиница води ка латинизацији идентитета

Српски историчар др Александар Раковић говорио је јуче на Радио Београду о Дану српског јединства, слободе и националне заставе.

Раковић је казао да је овај нови празник важан за учвршћивање идентитета јединственог и недељивог српског народа у Србији, Републици Српској, Црној Гори, нашем окружењу и дијаспори.

Поред тога, Раковић је посебно нагласио да је ћирилица један од стубова српског јединства и слободе и да је тиме део и овог празника.

Раковић је закључио да ћирилица у јавној сфери мора бити потпуно привилегована, јер је апсурдно да се чак и неки медији који шире патриотске поруке обраћају својим гледаоцима и читаоцима латиницом.

На крају, Раковић је посебно подвукао да латинизација писма може бити корак ка латинизацији вере и идентитета српског народа па је стога латиница посебно опасна.

 

Извор: ИН4С

One thought on “Раковић: Ћирилица је стуб српског јединства и слободе, латиница води ка латинизацији идентитета”

  1. НИЈЕ ПОТРЕБНА (НИ КОРИСНА) ПРИВИЛЕГИЈА ЗА ЋИРИЛИЦУ, НЕГО ИСПРАВНО ПРАВОПИСНО РЕШЕЊЕ И ПРИМЕНА УСТАВА ПО УГЛЕДУ НА СВЕ ДРУГЕ ЗЕМЉЕ И ЈЕЗИКЕ!

    Раковић одлично познаје проблем ћирилице. Представници Удружења „Ћирилица (2001. Нови Сад) имали су част ада још пер двадесетак година учествују с њим ан више скупова раних 2000-их година када се расправљало о питањима ћирилице и начину њеног спасавања. Он је у томе увек имао запажену улогу.
    Ми из те прве „Ћирилице“ сматрамо да српска ћирилица не може и не треба да се спасава као „привилеговано писмо“. Да ли је игде у свету неко од писама других језика (пример, енглеског, руског или хрватског, рецимо) — „привилеговано писмо“. Није нигде, наравно. Нигде у свету ниједно писмо нијдног језика, осим (и) данас српског није „привилеговано“, нити еј потребно да буде „привилиговано“. Свуда у свету (па и у Енглеској, Русији, Хрватској и било где, па и у Уставу Србије и било ком другом уставу у свету, било које писмо не постоји као „привилеговано“. Зато смо сигурни да се, као једино данас, тобож, вербално „привилеговано писмо“, не може спасити. Једино лажно „привилегована“ ћирилица у Србији заступљена јее у пракси, у јавности, једва непуних просечно десетак процената. Тамо где јее питање писма у сваком језику, осим српског, решено нормално, у сваком језику, осим српског, писмо је заштићено, као непривилеговано, сто посто. У споменутој Енглеској, Русији, Хрватској или у било којој другој земљи, осим Србије, писма њихових језика заступљена су сто посто у употреби иако нису „привилегована писма“. Једино у Србији, тамо где се формално погрешно сматра привилегованим писмом, српска ћирилица је у стварности (у јавности) замењена више од 90 одсто хрватским абецедним писмом, што је инерција из комунистичког периода политикантске антисрпске фаворизације хрватског писма у српском језику (или језику Срба).
    И, да закључимо, српску ћирилицу нећемо моћи да вратимо у живот као „привилеговано писмо“, него и српско и било које друго писмо једино може да се сачува и да живи (постоји) на нормалан, уобичајен у свету, у свим језицима по правилу опште праксе у свету: једано писмо за један језик. Једино еј Србима у Југославији манипулативно добро циљно осмишљено двоазбучје да би се исфаворизоавло хрватско примо у језику Срба. И то је учињено. Успело се у томе до данас у преко 90 одсто случајева. Та фаворизација туђег писма у језику Срба уместо српске ћирилице наставља се и данас тако што се не примењују ни светска пракса ни уставна обавеза из Члана 10. Устава Србије. Испало је за српске лингвисте и српску власт џабе постојање светксе праске, Устава Србије и нашег указивања из удружења „Ћирилица“ на ове проблеме у више од 20 књига. Све то се игнорише, игнорише се светска и европска пракса у решавању питања писма, лингвисти не поштују ни наш Устав ни споменуту праксу у свету, него еј чак донет и Закон о употреби српског језика и ћирилице 15. септембара 2021, који јее противуставан и апсурдан у односу на све друге језике и писма у свету. Наши просторно блиски Хрвати који су прихватили српски језик, заснован на примерима језика Вука и Даничића, а зову га „хрватски језик“, имају лингвистички и уставно исправно решено питање писма — па немају никакав проблем са својим писмом, као што тај проблем нее постоји ни у било ком другом, осим српског, језику. У Хрватској није ни донесен посебан закон о употреби „хрватског језика“ и хрватског писма, па имају и без (не)уставног закона о употреби хрватској језика и писма сто посто свога језика и свога писма ус вом језику, као што свој језик и своје писмо имају у стопостотној употреби сви други народи у својим језицима и у својим државама. Једино немају Срби. А немају зато што су једино српски лингвисти и српска власт донели неуставан и апсурдан Закон о употреби српског језика и ћирилице и једино су српски лингвисти погазили општу светску праксу у правописном решењу питања писма (противно Уставу) и једино су српски лингвисти подржали споменути (противуставан и апсурдан) Закон о употреби српског језика и ћирилице. А подржали су такав закон зато што је тај закон усклађен не с Уставом него с правописним неуставним и непрактичним решењем питања писма српског језика.
    Тако (добро удружени) српски лингвисти и власт и даље практично настављају затирање српске ћирилице из времена комунистичке Југославије и квазилингвистике сербокроатистике.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.